UTICAJ GRINBERGA I ROZENBERGA

Razumevanju i promovisanju umetnosti apstraktnog ekspresionizma su doprineli i mnogi kritičari i teoretičari umetnosti, a pre svega Harold Rozenberg i Kliment Grinberg. Ova dva kritičara su započeli svoju aktivnost krajem tridesetih godina u Njujorku, u krugu časopisa Partizanska Revija[1], pod uticajem levičarskih dogmi.Veliki protagonista slikarstva akcije, Harold Rozenberg je bio pisac, predavač, filozof, a po obrazovanju pravnik; jedan je od prvih koji je pisao o Aršilu Gorkom, Džeksonu Poloku, Vilemu de Kuningu, Barnetu Njumenu, Marku Rotku. Njegove knjige Tradicija novog (1959), Redefinicija umetnost (1972) , članci koje je objavljivao u časopisima Partizanska revija, Umetničke novosti i Njujorker, druge publikacije i predavanja, pomogli su razumevanju koncepata apstraktnog slikarstva. Kao veoma aktivan propagator umetnosti apstraktnog ekspresionizma, uticao je na prihvatanje ove umetnosti od strane američke javnosti. Prilikom čitanje njegovih radova, neretko se stiče utisak, da je umetničkom delu pristupao iz ugla samog umetnika. Takav pristup je u njegovim teorijskim radovima, obogaćen i dragocenim citatima i činjenicama iz života samih umetnika, čije je stvaralaštvo i život pratio iz neposredne blizine, razvivši prijateljske odnose sa mnogima od njih.
Mada su potekli iz iste kulturne sredine i bavili se istim pojavama u umetnosti i kulturi, Harold Rozenberg i Kliment Grinberg su bili na suprotnim stranama, pre svega po načinu pisanja, metodologiji, razumevanju zadataka umetnosti i pristupu problemima koji su ih interesovali. U eseju pod nazivom Avangarda i kič s kojim je diplomirao 1939. godine na Univerzitetu u Sirakuzi, Grinberg je razgraničio umetnost na dobru i lošu. Dobra ili visoka umetnost je ona koja poseduje izuzetnu svest o istoriji, loša ili niska umetnost je ona koja se svodi na imitaciju bez razumevanja. Medjutim, mase koje kao entitet imaju veći uticaj nego elita, diktiraju mnoge pojave u kulturi, te ističu nisku, lako razumljivu i prijemčivu umetnost, nasuprot vrednostima visoke umetnosti. Takvim shvatanjem je odbacio svaku socijalno angažovanu i na bilo koji način kontrolisanu umetnost, smatrajući da loš ukus nije samo individualni, nego i politički i socijalni problem. Njegov elitistički pristup se ogleda i u zalaganju za jasna razgraničavanja umetničkih disciplina, gde bi svaka zadržala sebi svojstvena izražajna sredstva i postupke. Tako je svaka interdisciplinarna ili izvandisciplinarna koncepcija umetničkog dela, po njemu bila manje vredna. Svoje čvrste stavove je zadržao tokom svog čitavog delovanja, što ga je neminovno suprotstavilo novim kretanjima na američkoj umetničkoj sceni, nakon apstraktnog ekspresionizma i izmene umetničkih jezika.
Harold Rozenberg i Kliment Grinberg su najznačajniji kritičari američke posleratne umetnosti, promoteri apstraktnog ekspresionizma. Pojmovi apstraktni ekspresionizam, slikarstvo akcije, tradicija novog, američki tip slikarstva, slikarstvo izvan rama, deo su njihovog doprinosa ovom periodu. U želji da umetnicima i njihovom delu obezbede i razumevanje, a ne samo publicitet i trgovačku vrednost, prilaze umetnosti kao nešto više od obaveštenih znalaca, a u njihovom je teorijskom radu takodje prisutno to novo stvaralačko načelo.
[1] Partisan Review