AKCIONO SLIKARSTVO DŽEKSONA POLOKA

Nove potrebe zahtevaju nove tehnike

Vlada SAD je nakon Drugog svetskog rata organizovala brojne akcije i programe zaštite umetnika. Jedan od najznačajnijih i svakako najdugovečniji je bio WPA – Public Works of Art Project. U okviru ovog projekta se našao zbrinut i Džekson Polok, koji je rasporedjen u tzv. Muralnu diviziju, gde su bili umetnici koji su oslikavali spoljne i unutrašnje zidove javnih gradjevina. Obaveza mu je bila, kao i ostalim članovima ove divizije, da mesečno oslika po jedan mural.
S muralnim slikarstvom se upoznao najpre preko rada svog predavača u umetničkoj školi Art Students League, Tomasa Harta Bentona, koji će svojim razmišljanjima umnogome oblikovati pravac Polokovog stvaralaštva.

Naime, Benton je smatrao da je umetnikovo iskustvo u samom radu na slici značajnije od samog rezultata. Zastupao je i teorije ritmičke ravnoteže i upotrebe dinamičkih sekvenci na slici. Pod Bentonovim uticajem, Polok se posvetio studiranju kako starih majstora evropskog slikarstva, tako i savremenih meksičkih muralista. Njihova snaga izraza, ali ne i forma, naći će svoj put u razvoju Polokovog likovnog izraza. Naročito delo meksičkog muraliste Davida Alfara Sikjerosa, koji je 1936. godine bio na čelu eksperimentalne radionice, gde je primenjivao netipične metode slikanja prosipanjem i prskanjem boje na osnovu, a zarad postizanja utiska spontanosti krajnjeg efekta.

Krajem četrdesetih godina prošlog veka, Polok se našao u Njujorku, u društvu mladih umetnika - pionira apstaktnog ekspresionizma. Mada su koristili različite stilove i pristupe, zajednička im je bila posvećenost platnima velikih dimenzija, apstrakciji, jungijanskim teorijema o kolektivnom i nesvesnom i primitivnoj mitologiji. Takodje, verovali su da se ekspresivnost postiže delimično i kroz psihički proces slikanja. Projektujući ovu mešavinu filozofije, istorije umetnosti i sopstvenog iskustva u vizuelnu formu, ovi su umetnici uneli u proces slikanja i elemenat slučajnosti i elemenat kontrole zajedno sa spontanošću u doživljajima i gestovima. Tokom pedesetih će doći do razvoja dva pravca – hromatske apstrakcije (dela Marka Rotka i Barneta Njumena) i gestikularne apstrakcije (dela Viljema de Kuninga, Franca Klinea i Džeksona Poloka), unutar apstraktnog ekspresionizma.

Još u Polokovo vreme su kritičari njegove umetnosti naglašavali uticaj koji je na njega ostavilo primitivno slikarstvo peskom, koje su primenjivali Navaho Indijanci u svojim obredima. Oni su sipali na tle pesak iz šake, stvarajući nedefinisane oblike, a cela akcija je imala transcedentalni smisao. Sam Polok je jednom svoje apstraktno slikarstvo opisao kao pokušaj da probudi energiju prirode.

Svoje sve veće interesovanje za misticizam, psihoanalizu i avangardno slikarstvo će Polok deliti i sa svojom suprugom Li Krasner, čijem uticaju na Poloka mnogi autori pripisuju odlučujući zaokret u njegovom stvaralaštvu u pravcu potpuno apstraktnog stila.

Polok se s Li Krasner upoznao na jednoj od grupnih izložbi i radionica u kojima su zajedno saradjivali evropski i američki umetnici u Njujorku sredinom četrdesetih godina. Takve grupne izložbe, kao uobičajena pojava u to vreme, bila su stecišta njujorške inteligencije.

Ovi umetnici su, navodeći da se koncept umetnosti kao akcije javlja već u devetnaestom veku, zastupali Marksovu ideju koja stvaranje/rad stvalja iznad predmeta. Akciono slikarstvo je po njima postalo ''mitska zamena za mit o američkoj društvenoj revoluciji''[1] U stvarnosti akciono slikarstvo je bez obzira na pomodnu zainteresovanost, na mnoštvo mogućnosti za interpretaciju, bilo veoma nekomunikativno i svodilo se na izrazito lični akt stvaraoca.

Nakon perioda ranih radova u kojima su vidni uticaji evropskih avangardnih pokreta, već oko 1947. godine, javljaju se u Polokovom stvaralaštvu odlike novog stila.

Polok je još u ranoj mladosti postao alkoholičar. Pod nagovorom svoje braće, pristao je na psihoterapiju, no bez uspeha.Ipak, seanse su mu otvorile put ka istraživanju podsvesnog, a emocije sada postale suština njegovih istraživanja i rada.

Prvi radovi koji su izražavali novi pristup, ali i novu tehniku, bili su dvojako ocenjeni. Jedni su ih smatrali haotičnim i besmislenim, drugi poput Grinberga i Rozenberga, o njima su govorili kao o vizuelnoo fascinirajućim i psihološki veoma produbljenim delima.

Danas je u nauci prihvaćeno da je jedno od prvih dela u kojima se javljaju odlike novog stila ''Vučica'' (inače inspirisano antičkom skulpturom Romula i Rema). Forma na slici je razbijena, a u prvi plan izbija uticaj spontanosti, neposrednosti i primitivnosti pećinskog slikarstva i otisaka šaka umesto potpisa autora.
Delo ''Čuvari tajne'' nastalo iste godine, skoro je kompletna sinteza svih Polokovih izvorišta, s likovima čiji su koreni u arhaičnim formama. S obe strane je prikazan po jedan totem Navaho Indijanaca, na dnu je pas kao reminiscencija na šakala – egipatskog boga podzemnog sveta. U gornjem delu u istoj liniji su prikazani: afrička maska, embrion i pevac – poput relikvija na cetralnom motivu koji predstavlja antički grob.

Slika ''Malefemale'', nastala 1944. godine, veoma je bliska ''Čuvarima tajne'' po svojoj atmosferi, sintetičkom karakteru i simbolizmu. Slika ''Gotika'' iz iste godine, koja predstavlja mrežu snažnih krivih linija, otkriva uticaj Bentonovih ''dinamičkih sekvenci dovedenih u ritmičku ravnotežu'' , kao i princip tzv. ''kontrolisane akcije'' s kojom se Polok upoznao tokom prakse u Sikjerovoj radionici.

Za Poloka je susret s Pegi Gugenhajm bio od dalekosežnog uticaja. Bogata pokroviteljka modernih umetnika, Pegi je stvorila jednu od prvih kolekcija dela savremene umetnosti. Ona ne samo da je organizovala prve dve samostalne izložbe Polokovih dela i otvorila mu put ka kupcima njegovih dela, nego se u periodu od nekoliko godina posvetila isključivo podržavanju i praćenju Polokove karijere, obezbedivši mu mesečni prhod od 150 dolara. Godine 1945. mu je pomogla da kupi kuću na prestižnom Long Ajlendu, luksuznom predgradju Njujorka, koja je danas organizovana kao muzej Džeksona Poloka. Boravak u prirodi, delimična materijalna obezbedjenost i oslobodjenost od stega državne službe, značili su procvat u Polokovom stvaralaštvu.
Jedno od prvih dela koja nastaju u novoj sredini bilo je ''Shimmering supstance'' . Svetle, jarke boje i nova životnost u slici, odražavajunjegovu novu vezu s prirodom, ali i sa samom slikom.

''Kada sam u slic,i nisam svestan onoga šta radim. Tek nakon prvog 'perioda upoznavanja' uvidim šta sam činio. Ne plašim se da unesem promene u slci, da je uništim i sl., jer slika ima svoj sopstveni život. Ja pokušavam da joj ga omogućim. Samo kada izgubim kontakt sa slikom, nastaje haos. U suprotnom postoji samo harmonija, jedan lak proces davanja i uzimanja, pa slika na kraju uspe.''

Sklonost ka misticimu, koja izbija iz ovih reči kojima opisuje svoj metod, stopljena je s uticajem 'podsvesnog', shvatanjem preuzetim iz nadrealizma. Umetnost, za Poloka, postaje aktivnost koja uključuje čitavo čovekovo biće. Stvaralac postaje jedno sa slikom, on je u njoj i (bukvalno) na njoj, a nije joj više suprotstavljen. Polok je rekao u jednom intervjuu da ''svaki dobar umetnik slika ono što on sam jeste''. Tačnije, slika samog sebe, sopstvenu suštinu.

''Apstraktna slika nije apstraktna. Suprotstavljena ti je. Nedavno je jedan novinar napisao kako te slike nemaju ni početak ni kraj. Mada nije to želeo – dao je kompliment''.

Polok je smatrao da je slikanje izražavanje sopstvenog unutrašnjeg sveta, izražavanje unutrašnjih pokreta duše i unutrašnjih sila. Uputno je prisetiti se Leonardovih reči o osnovnom zadatku slikara koji pored fizičkog opisa, mora biti sposoban da predstavi unutrašnji pokret, jer će u suprotnom slika biti dvostruko mrtva, kao kopija i kao predstava beživotnog tela.

Sam Polok je izjavio da u svetu apstraktnih slika treba uživati kao i u muzici. Time je likovnost pomerio u sferu jedne efemerne umetnosti, koja živi samo u trenutku dok se umetnično delo stvara ili ostvaruje pred publikom. Svet slikarstva, već uzdrman avangardnim evropskim umetničkim pokretima, bio je konačno pomeren iz svog vekovnog konteksta.





[1] H. Rosenberg, Ogledi o američkoj posleratnoj umetnosti, Prometej, Novi Sad 1997, 8